Gornja i Donja Mutnica

Negde na sredokraći današnjih mutničkih naselja, pod kosom Dugi deo, nalazilo se nekada selo Zlatica. Njegovi žitelji, kojih ne beše ni malo ni mnogo, zavadjeni od ranije zbog deobe nadjenog blaga, nisu mogli da se slože oko prava na starešinstvo, jer je svako za sebe govorio da se na tom mestu zakućio pre drugih.

Kad knez Lazar svojom kletvom pozva narod u boj protiv Turaka, kruševački konjici im javiše da je njihovo zborno mesto u Lešju, pod kulom Orlovića Pavla. Ali pre polaska, ne znajući ko će da im bude vodja, oni se opet teško posvadjaju i zadrže u putu pa sunce pre njih stiže do visova kule i drugih kopljanika. Gospodar tog kraja ne hte da čeka, niti da šalje po njih svoje straže, te izda zapovest da se odmah krene, dok ne otopli.

U prestonici, pred svitom, Pavle Orlović reče koliko ima ratnika i pomenu Zlatičane, oborene glave.
- Šta je sa njima? - upita knez.
- Zakasnili su kneže, Nešto mute... - odgovori velikaš.
- Mutili se navek dabogda ! - prokle ih knez.

I ne prodje mnogo vremena, a kneževa kletva se sruči na Zlatičane. Turci ih razjuriše s ognjišta, neke pobiše, a ono malo što osta jedva bekstvom spasi svoj zapatak. Jedni odoše prema Vencu, ogranku Crnog vrha, a drugi prema Suvom potoku, vodenom samo u vreme kiše.

A njihovi susedi, malobrojni povratnici sa Kosova, uneše u narod kneževe reči, da se kletva obistini. I Zlatica posta Mutnica. A ljudi, nekada svadjalice u jednom selu, prodobriše se kao Gornji i Donji Mutničani.

Izvor

Na brdu Parlog postojalo je šestokućevno selo, čiji su zavetni dan slavila i ostala zaselja u okolini, pa se na saboru okupljao sav narod oran za igru i gledanje. Jednom je iznenada banuo neki turski zlovoljnik i počeo da ljubi žene od reda, i devojke i udate.

Svi su ćutali osim starine Milete. Parloški hrabriša je izvadio samokres iz pasa i zaklonio ga svojom crnom jagnjećom šubarom: Poklonio se pred Turčinom i zamolio ga da se mane žena i ode svojim putem.

- Imaš li ti kćer ? - pitao ga je napasnik.
- Imam - odgovorio je Mileta i zategao oroz. - Lepa je kao cvet planinski.
- Dovedi je ! - zapovedio je Turčin - hoću i nju da ljubim.
- E, nećeš, Ture ! - viknuo je Mileta i opalio mu kuršum u čelo.

Narod se uskomešao. Turci su povadili sablje, a Mileta je niz strminu utekao u šumu. Sveteći smrt zapovednika, vojnici su porušili crkvu, a kuće popalili, preteći da će opet da se povrate, ako vide da se sa tog mesta dim izvija u oblake.

Mileta je otada živeo sa porodom daleko u klisuri. To mesto se danas zove Klisurska kuća. A doseljenici, koji su vekovima naseljavali taj predeo, prozvali su selo Izvor, jer su svi pili vodu sa crkvenog kladenca. Sticanjem blaga i krst su obnovili.

Klačevica

U Kučajskim brdima, pod čijim se šumama belelo krečnjačko stenje, bilo je mnogo klačina u kojima su krečari pekli kreč, malo za sebe, a više za prodaju po naseljima koja su se posle pomeštanja bila ustalila u blizini bučina, zbegova i neudarnih puteva.

Kolima, zalučenim krovom od rogozine, rabadžije su raznosile kreč i dalje od svog kraja, jer su u to vreme kuće stalnice bile okrečene, klačne, sa doksatima i šarama oko prozora, zakritih razapetim zverinjim kožama.

I mnoge Klačnice u kojima je noću buktala vatra, usijavajući krečnjak, dale su ime selu Klačevica, čije su krečane upamćene u strašnom pomoru sveg naroda kao grobnica leševa ljudi koje je crna smrt pokosila.

Posle te nesreće krečari su tražili druge zavetrine za kop krečana, jer se na negdašnjim u nedoba čulo zavijanje kletvi pomrlih: Ištili su da budu sahranjeni u zemlji, na groblju, pod krstačom.

Lešje

Čopor izgladnelih vukova danima je pratio niz planinske gudure gomilu iscrpljenih i zimogroznih vojnika, koji su se vraćali iz ljudogubnog boja, bez vodje, prebijenog oružja, ožalbeni zbog izgubljene bitke, u strepnji da ih knez ne nazove ljudištima.

Tek što su odahnuli od puta i vejavice, medju zidinama obrušenog manastira na Babinoj strani, odnekud su dojahali tudji plaćenici i sve ih posekli. I snežna padina se zacrnela od leševa, zarumenela od krvi.

Čim je pala noć, vukovi su se privukli mrtvima, urličući i gostili se, dok zora nije zabarjaktarila nad planinom. A oni koji su videli na tom mestu sve leš do leša nazvali su ga Lešje.

Plana

Spominje se da su u selu Plani, naleglom na planinu Babu, nekakvi vojnici, možda Krstaši u pohodu na istok, dugo planirali ratne sudare i razmeštali svoje odrede, vežbajući se u napadu, odbrani i pentranju uz visove.

Za njima su ostale drvene prepreke i planovi, označeni krečom po zemlji. Valjda je po tim planovima i selo dobilo ime Plana.